Brak je ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika, s tim što brak neće biti poništen ako je zajednica života naknadno uspostavljena.
Iz obrazloženja:
Odredbom člana 32. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je brak ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika s tim što brak između lica iz stava 1 ovog člana neće biti poništen ako je zajednica života naknadno uspostavljena. Uslov za ništavost braka jeste prema citiranoj zakonskoj odredbi sklapanje braka bez namere da se zajednica života supružnika ostvari. Svrha braka je dakle ostvarivanje zajednice života supružnika (član 16 Porodičnog zakona) koja podrazumeva uzajamno zadovoljenje fizičkih, seksualnih, emotivnih, intelektualnih, ekonomskih i drugih potreba supružnika. Odredbom člana 25 Porodičnog zakona propisano je da su supružnici dužni da vode zajednički život, te da se uzajamno poštuju i pomažu.
Iz činjenica utvrđenih tokom postupka proizlazi jasan i nedvosmislen zaključak da brak zaključen između tužene i sada pok. M. nije bio zaključen radi ostvarivanje zajednice života supružnika u smislu odredbe člana 16. Porodičnog zakona. Tužena u žalbi pre svega osporava ocenu izvedenih dokaza, za koju ovaj sud nalazi da je pravilno izvršena, i to saslušanih svedoka V., koji je pok. Z. svakodnevno vozio kod tužene, te svedoka Č. koji je istakao da je pok. Z. odlazio i boravio u stanovima kako bi bio sa tuženom. Nadalje se u žalbi ističe da iz iskaza saslušanih svedoka nesumnjivo proizlazi da je kod pok. Z. i tužene postojala namera i volja za uspostavljanje zajednice života. Činjenica je, što se ističe u žalbi, da zajednica života supružnika podrazumeva uzajamno zadovoljenje svih emotivnih, kreativnih, ekonomskih, kulturnih i drugih uzajamnih potreba, a ne podrazumeva samo stanovanje na istoj adresi. Međutim, u konkretnom slučaju, pok. Z. je nastavio da živi u stanu sa V. M. gde je, zbog zdravstvenih problema koje je imao sa nogom, dolazila i patronažna služba, o čijem dolasku ovde tužena nije imala saznanja, odnosno u svom iskazu je navela da nije bilo potrebno da dolazi patronažna služba, a takvo ponašanje tužene ne ukazuje na ispunjavanje dužnosti supružnika u smislu brige, nege i zadovoljavanja uzajamnih potreba supružnika, odnosno pomaganja supružnika. Pored toga, prvostepeni sud pravilno ceni iskaz tužene i isti ne prihvata u delu u kojem govori o zajedničkom životu sa pok. Z., s obzirom na to da je tužena istakla da je živela u stanu njene kume, gde je, kako je navela, nakon zaključenja braka pok. Z. preselio sve svoje stvari, a samo povremeno odlazio u stan u ___, dok je sa druge strane D. istakla da je sa tuženom stanovala u stanu, a da je pok. Z. često dolazio.
Dakle, imajući u vidu sve navedeno, prvostepeni sud je pravilno usvojio tužbeni zahtev i svoju odluku obrazložio postojanjem napred navedenog razloga za utvrđenje ništavosti, odnosno poništaj braka zaključenog između sada pokojnog Z. i tužene.
(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 519/13 od 18. 9. 2013)
