Stanovište sudova, da rok za podnošenje tužbe zbog smetanja državine predstavlja materijalnopravni rok čijim istekom podnosilac gubi pravo da istu podnese, te da se, samim tim, na računanje tog roka ne mogu primeniti pravila o računanju rokova iz Zakona o parničnom postupku, kao pravila procesnog prava, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava.
Iz obrazloženja:
Ocenjujući osnovanost navoda podnosilaca ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci svoje navode o povredi ovog prava zasnivaju na tome da su sudovi pogrešno primenili merodavno pravo kada su njihovu tužbu odbili kao neblagovremenu, te da oni "u zakonskom roku mogu podneti tužbu sudu za zaštitu svoga prava i pravnog interesa". Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da je potrebno da se osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje ispita u kontekstu prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje.
S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak već pokrenut pred sudom. Međutim, ovim članom nije posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom.
Iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, Ustavni sud konstatuje da pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da "ustanovi" postupak pred nadležnim sudom radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje videti Odluku Ustavnog suda Už-1064/2008 od 14. 7. 2010. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, od 21. 2. 1975. godine, stav 36).
Međutim, pravo na pristup sudu po sebi nije apsolutno i neograničeno. Naime, sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao što je, na primer, propisivanje prekluzivnog roka za podnošenje tužbe. S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena i mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između "korišćenih sredstava i cilja kojem se teži".
Primenjujući navedeno, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju postavlja pitanje da li je odbijanjem tužbenog zahteva podnosilaca zbog neblagovremenosti tužbe, povređeno njihovo pravo na pristup sudu. Ustavni sud konstatuje da je sudska zaštita od smetanja državine predviđena odredbom člana 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji propisuje prekluzivni rok od 30 dana za podnošenje tužbe sudu u parničnom postupku. U osporenim rešenjima sudovi su izneli tumačenje da se odredbe o računanju rokova propisane Zakonom o parničnom postupku, ne mogu primeniti pri računanju roka za podnošenje tužbe zbog smetanja državine, jer se radi o materijalnom, prekluzivnom roku.
Ustavni sud nalazi da ovo stanovište sudova, da rok za podnošenje tužbe zbog smetanja državine predstavlja materijalnopravni rok čijim istekom podnosilac gubi pravo da istu podnese, te da se, samim tim, na računanje tog roka ne mogu primeniti pravila o računanju rokova iz Zakona o parničnom postupku, kao pravila procesnog prava, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava.
Naime, Ustavni sud najpre konstatuje da nesporno postoji razlika između procesnopravnih i materijalnopravnih rokova, budući da procesnopravni rok predstavlja vremenski period u kome zakon propisuje ili sud određuje da je potrebno izvršiti određenu procesnu radnju, dok materijalnopravni rok predstavlja vremenski period u kome nastaje ili prestaje neko pravo. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine uvedeno da se pravila o računanju rokova propisana tim zakonom primenjuju u određenim slučajevima i kod materijalnopravnih rokova. Naime, član 106. stav 5. navedenog zakona je propisivao da se odredbe o produženju roka koji ističe na dan kada sud ne radi primenjuju i na rok u kome se po posebnim propisima mora podići tužba, kao i na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava, koji rokovi po svojoj prirodi predstavljaju materijalnopravne rokove, a kakav je i rok iz člana 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Stoga, zaključak sudova da se u konkretnom slučaju pravila o "pomeranju rokova" iz Zakona o parničnom postupku ne primenjuju kod materijalnopravnog - prekluzivnog roka za podizanje tužbe zbog smetanja državine, predstavlja proizvoljnu primenu prava. Takav zaključak sudova mogao je da ima svoje uporište u Zakonu o parničnom postupku koji je važio do 2004. godine, a koji u članu 112. nije predviđao mogućnost produženja roka u kome se po posebnim propisima mora podići tužba, niti su ti posebni propisi upućivali na shodnu primenu opštih pravila o računanju rokova.
Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da su stanovištem da je tužba podnosilaca ustavne žalbe neblagovremena zato što u konkretnom slučaju "nema pomeranja rokova", sudovi onemogućili podnosioce ustavne žalbe da "ustanove" postupak i obezbede pristup sudu, kako bi sud raspravio i odlučio o postavljenom zahtevu, u smislu garancija iz člana 32. stav 1. Ustava.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Užicu - Sudska jedinica u Čajetini, P. 2511/10 od 12. 9. 2011. godine, i Višeg suda u Užicu, Gž. 1567/11 od 7. 11. 2011. godine, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, i odlučio kao u prvom delu 1. tačke izreke.
Ustavni sud je, kao meru otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odredio da nadležan Viši sud u Užicu ponovo odluči o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Užicu - Sudska jedinica u Čajetini, P. 2511/10 od 12. 9. 2011. godine.
(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 6536/11 od 3. 7. 2014)
