Predstavlja isključivo dispozitivnu radnju parnične stranke kojom se pokreće parnični postupak, čime se uspostavlja procesnopravni odnos između tužioca i suda. Određuju se i subjekti postupka, tužilac kao subjekt koji je podneo tužbu i tuženi kao lice protiv koga je tužba podneta. U materijalnom pravnom smislu podnošenjem tužbe tužilac pokazuje da želi zaštitu svog povređenog ili ugroženog subjektivnog prava, te iz navedeneog razloga dolazi do prekida roka zastarelosti potraživanja protiv koga je pokrenut postupak. Prekida se i rok potreban za sticanje svojine održajem. Ako je predmet obaveze alternativno određen a pravo izbora pripada tužiocu, ova stranka taj izbor vrši momentom podnošenja tužbe. Od momenta podnošenja tužbe, tužiocu pripada pravo na zateznu kamatu u pogledu dospelih povremenih novčanih davanja, kao i zatezna kamata na iznos neplaćene kamate.
Dostavljanje tužbe tuženom ili litispendencija predstavlja izraz načela obostranog saslušanja stranaka. Dostavljanjem tužbe procesnopravni odnos (parnica) postaje potpun. U njega se uključuje i tužena strana koja od tog momenta dolazi u priliku da izričito ili posredno formuliše sopstveni zahtev i to donošenje sudske odluke kojom se tužbeni zahtev odbija kao neosnovan. Parnica prestaje da postoji donošenjem pravosnažne presude, zaključenjem poravnanja kao i povlačenjem tužbe, a moguće je na primer i zbog prestanka postojanja jedne od stranaka.
Najznačajnije procesno pravno dejstvo dostavljanja tužbe tuženom jeste zabrana pokretanja i vođenja nove parnice o istom zahtevu između istih stranaka. Navedena zabrana ima značaj procesne pretpostavke o kojoj sud vodi računa po službenoj dužnosti tokom prvostepenog postupka i koja rezultira odbacivanjem tužbe u kasnije pokrenutom postupku. Zabrana dvostruke litispendencije svoj smisao nalazi u razlozima pravne sigurnosti i potrebi da se spreči da u istoj pravnoj stvari budu donete različite presude. Pravilo o zabrani dvostruke litispendencije primenjuje se i na tužbene zahteve koji se postavljaju tokom parničnog postupka.
Preinačenje tužbe
Na čelu dispozicije, obzirom da prožima celokupni postupak, ovlašćuje tužioca da sve do zaključenja glavne rasprave menja tužbu kako u objektivnom tako i u subjektivnom smislu. Te promene označavaju se kao preinačenje tužbe, i u zavisnosti od toga da li se menja prvobitno postavljen tužbeni zahtev ili se menja tužena strana u postupku, razlikuje se objektivno i subjektivno preinačenje tužbe. Objektivno preinačenje tužbe jeste promena istovetnosti tužbenog zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći. U poslednjem slučaju preinačenje predstavlja vid naknadne kumulacije tužbenog zahteva. Promena istovetnosti tužbenog zahteva kao oblik preinačenja može se izraziti na više načina. Prvo, tužilac na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja može postaviti drugačiji tužbeni zahtev, npr. umesto povraćaja stvari može tražiti isplatu određene sume novca. Zahtev može ostati nepromenjen, ali ga tužilac po preinačenju zasniva na bitno drugačijem činjeničnom stanju. Najzad moguće je da se istovremeno izvrši promena samog zahteva, ali i činjenica na kojima je zahtev zasnovan.
Preinačenje se može izvršiti do zaključenja glavne rasprave. Ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale usled podizanja tužbe, iz istog činjeničnog osnova zahteva drugi predmet ili novčani iznos, tuženi se takvom preinačenju ne može protiviti. U ostalim slučajevima posle dostavljanja tužbe tuženom zahteva se njegov pristanak. Preinačenje se međutim može dopustiti iako se tuženi protivi, ako sud smatra da bi to bilo celishodno za rešenje spora i ako postupak po preinačenju tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice. Smatra se da pristanak postoji ako se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju. Protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe, nije dozvoljena posebna žalba. Kada sud dozvoli preinačennje tužbe, dužan je da ostavi tuženom vreme potrebno da se pripremi za raspravljanje po preinačenoj tužbi.
Subjektivno preinačenje tužbe
Do ovog vida preinačenja tužbe dolazi tako što tužilac umesto prvobitno tuženog, tuži neko drugo lice. Preinačenje je dopušteno do zaključenja glavne rasprave, ali uz znatno teže uslove od onih koji se zahtevaju za objektivno preinačenje. Posebno se zahteva pristanak lica koje treba da stupi u postupak jer parnicu prima u onom stanju u kom se ona nalazi u trenutku preinačenja. Ako se tuženi upusti u raspravljanje, preinačenje za njega ima značaj povlačenja tužbe, tako da je potreban njegov pristanak. U oba slučaja pristanak navedenih subjekata predstavlja bitan uslov za dopuštenost preinačenja. Ako to nije slučaj, preinačenje je nedopušteno, a tužilac svoj interes za upisanu promenu može izraziti korišćenjem drugih procesnih ustanova – odricanjem od tužbenog zahteva prema prvobitnom tuženom i podnošenjem nove tužbe protiv lica prema kome je pokušano preinačenje.
Povlačenje tužbe
Povlačenje tužbe takođe predstavlja izraz načela dispozicije. Ovom parničnom radnjom tužilac odustaje od vođenja postupka pokrenutog tužbom, ali se time ne odriče samog zahteva sadržanog u tužbi. Taj isti zahtev može postaviti u nekom novom praničnom postupku. Povučena tužba smatra se kao da nije ni bila podneta i može se ponovo podneti. U određenim slučajevima procesna neaktivnost tužioca ili pasivno držanje obe stranke dobija značaj povlačenja tužbe.
Tužba se može povući do pravosnažnog okončanja postupka. Ako se tužba povlači posle donošenja prvostepene presude, sud donosi rešenje kojim utvrđuje povlačenje tužbe, i to da je presuda ostala bez dejstva. Ako je izjavljena žalba, sud donosi rešenje kojim utvrđuje da je tužba povučena i da je presuda bez dejstva.
Pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje, za povlačenje tužbe se ne zahteva njegov pristanak. Od tog momenta neophodan je pristanak tuženog jer i ova stranka formuliše sopstveni zahtev u postupku – donošenje odluke kojom se tužbeni zahtev odbija kao neosnovan. Pristanak tuženog može biti izričit ili prećutan. Ako je povlačenje tužbe preduzeto izvan glavne rasprave, tuženi se obaveštava o preduzetoj radnji i poziva da se u roku od 8 dana izjasni o povlačenju. Ako se ne izjasni smatra se da je pristao na povlačenje. Osnovno procesno dejstvo povlačenja tužbe jeste to da dolazi do okončanja parničnog postupka, a sve radnje preduzete u tom postupku gube pravni značaj. Ne mogu se upotrebiti u novoj parnici između istih stranaka povodom istih zahteva jer je to u suprotnosti sa načelom neposrednosti.
Neaktivnost tužioca ili obe stranke u postupku rezultira fikcijom o povlačenju tužbe. Smatra se da je tužba povučena ako tužilac koji se smatra neukom strankom u roku određenom od suda ne ispravi ili ne dopuni neurednu tužbu ili ako u roku koji mu je određen ne položi iznos aktorske kaucije. Tužba se smatra povučenom i ako tužilac ne dođe na pripremno ročište na koje je uredno pozvan, a tuženi ne zahteva održavanje ročišta, ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac. Pored navedenih slučajeva postoji posebni, pretežno u sporovima iz bračnih odnosa, gde se širom primenom fikcije o povlačenju tužbe teži očuvanju bračne zajednice.
