Pružanje usluga u oblasti porodičnog prava, od strane advokata specijalizovanih za razvod, određena je samom strukturom zakona koji reguliše ovu oblast. Porodični zakon definiše brak i odnose u braku, odnosno vanbračnoj zajednici, odnose roditelja i dece, usvojenje, hraniteljstvo, starateljstvo, izdžavanje, imovinski odnose u porodici, zaštita od nasilja u porodici, kao i postupak u vezi sa porodičnim odnosima i lično ime.
Svakako, posebno mesto zaslužuje ustanova braka, obzirom na zastupljenost brakorazvodnih parnica u našoj praksi, daćemo pregled okolnosti koje najčešće favorizuju odluku o razvodu: godine starosti, prethodni brak, viši stepen obrazovanja, kohabitacija pre braka, doživljeno iskustvo razvoda u detinjstvu.
Brakorazvodna parnica predstavlja postupak koji supružnici iniciraju tužbom ili sporazumnim predlogom za razvod braka, te samim tim i ima određene specifičnosti u zavisnosti da li među njima postoji sporazum o načinu na koji će se vršiti roditeljsko pravo i kako će se eventualno izvršiti deoba zajedničke imovine stečene u braku, ili će se postupak inicirati tužbom i sve te činjenice utvrđivati i dokazivati tokom brakorazvodne parnice.
U određenim situacijama dešava se uprkos svim garancijama formalne prirode da bude zaključen brak koji ne ispnjava zakonom predviđene uslove, pa je takav brak ništavan, i može se zahtevati njegovo poništenje. Ništavan je brak ako ne postoji različitost polova, ako nije postojala slobodna volja supružnika i ako nije zaključen pred matičarem. Nadalje, ništavan je brak ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života, ili ako je sklopljen za vreme trajanja ranijeg braka jednog supružnika. Nesposobnost za rasuđivanje, takođe, čini brak ništavim, kao i krvno srodstvo i starateljstvo.
Često se dešava u praksi da supružnici nakon određenog vremena po zaključenju braka ustanove da kod drugog supružnika postoje određene psihičke smetnje koje brak čine ništavim zbog tih razloga zahtevaju da se brak poništi.
Deoba imovine stečene u braku predstavlja posebno pitanje koje se najčešće rešava u odvojenoj parnici koju inicira neko od supružnika, češće žena. Poseban problem predstavlja dokazivanje u ovakvim postupcima, doprinos u sticanju kao i činjenica koliko pripada udeo u sticanju supružnika koji je nezaposlen a brine o kućnim poslovima. Sva ova pitanja rešavaju se u okviru samog postupka, i zavise od slučaja do slučaja, a zahtevaju opsežnu analizu od strane advokata u pogledu opredeljivanja tužbenog zahteva bez obzira na zakonsku pretpostavku da je obim udela supružnika jednak na imovini stečenoj u braku za vreme trajanja zajednice života i zajedničkim radom.
