Prema prirodi tužbenog zahteva određuju se i vrste tužbi: ona kojom se od suda zahteva da tuženog osudi na određenu činidbu, odnosno da nešo da, da nešto učini ili da nešto trpi (kondemnatorna tužba); ona kojom se od suda zahteva utvrđenje postojanja ili nepostojanja određenog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave (deklaratorna tužba); ona kojom se od suda zahteva promena određenog pravnog odnosa (konstitutivna tužba). Tužbom za osudu na činidbu, kondemnatornom tužbom, tužilac od suda zahteva da tuženom naloži određeno ponašanje, osudu na određenoo činjenje ili nečinjenje – predzimanje neke radnje, propuštanje neke radnje ili trpljenje radnje. Reč je o vrsti tužbe koja je najčešća u pravnom životu i predstavlja odgovor na određeni vid povrede subjektivnog prava. Kod ove vrste tužbe postojanje pravnog interesa predpostavlja se iz dva razloga. Prvo tužilac nije ovlašćen da sopstvenim aktima uspostavi povređeno pravo jer postoji zabrana samopomoći. Drugo u slučaju usvajanja tužbenog zahteva ova stranka može da očekuje određenu korist koju nije u stanju da ostvari sopstvenim aktima. Dospelost prava povodom kojeg se pokreće postupak nema značaj procesne predpostavke od koje bi zavisila dopuštenost ovog vida pravne zaštite. Reč je o jednom materijalnom pravnom uslovu od kojeg zavisi usvajanje ili odbijanje tužbenog zahteva istaknutog u tužbi. Ukoliko tužilac pokreće postupak pre dospelosti određenog potraživanja, to problematizuje postajnje pravnog interesa za podnošenje tužbe. Ako se usvoji zahtev ove tužbe to rezultira donošenjem presude istog sadržaja koja uz ispunjenje odgovarajućih uslova može biti prinudno izvršena.
Tužba za utvrđenje. Tužbom za utvrđenje zahteva se da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave. Za razliku od kondemnatorne tužbe kod ove se zahteva da tužilac dokaže postojanje pravnog interesa ili da na njeno podnošenje bude izričito ovlašćen. Tužbom se može zahtevati da sud ustanovi postojanje jednog određenog prava ili postojanje pravnog odnosa u celini, a zahtev može biti pozitivno ili negativno određen. U prvom slučaju se od suda zahteva da ustanovi postojanje određenog prava ili pravnog odnosa, a u drugom suprotno – utvrđenje da određeno pravo ili pravni odnos ne postoji. Zahtev se odnosi na postojanje određenog prava ili pravnog odnosa u sadašnjosti, samo izuzetno može se odnositi na njihovo postojanje u prošlosti, ako je to od značaja za ostvarivanje određenog prava u sadašnjosti. Ovom tužbom tužilac može zahtevati da sud utvrdi istinitost odnoso neistinitost ove isprave, zahtev takođe može biti formulisan pozitivno ili negativno. Ova vrsta zahteva odnosi se na utvrđenje da li određenja isprava potiče od lica koje je u njoj označeno kao potpisnik. Važeći zakon o parničnom postupku širi deklaratornu pravnu zaštitu i na mogućnost podnoošenja zahteva kojim se utvrđuje postojanje određene činjenice, ali samo ako je to određeno zakonom ili drugim propisom. Novinu predstavlja i mogućnost podnošenja zahteva kojim se utvrđuje povreda prava ličnosti.
Za ovaj vid pravne zaštite posebno je naglašen njen preventivni značaj. Odlučivanjem o ovoj vrsti zahteva sud unosi izvesnost u odnose stranaka. Time se utiče na to da njihovo buduće ponašannje bude usklađeno sa odlukom suda o postojanju odnosno ne postojanju određenog prava ili pravnog odnosa.
Kod ove vrste pravne zaštite ne predpostavlja se pravni interes tužioca za podnošenje tužbe. On mora biti dokazan. Tu vrstu interesa tužilac će imati u svim slučajevima u kojima se na osnovu ponašanja druge strane može zaključiti da je među strankama sporno postojanje određenog prava ili pravnog odnosa i da je realno predpostaviti povredu prava u budućnosti. Tužilac ne mora da dokazuje postojanje pravnog interesa za one deklaratorne tužbe za čije podnošenje ima izričito zakonsko rešenje, kao u slučaju određenih tužbi iz porodičnih odnosa ili tužbi povodom izvršnog postupka. U slučaju da sud ustanovi da tužilac nema pravni interes za ovom vrstom pravne zaštite, odbaciće tužbu.
Ako se povreda već dogodila, ovaj vid pravne zaštite prestaje da bude preventivan. Utvrđenje postojanja, odnosno nepostojanja određenog prava ili pravnog odnosa tužilac može ostvariti isticanjem deklaratornog, prejudicijelnog zahteva za utvrđenje. Zahtev se može postaviti ako tokom postupka postane sporno postojanje pravnog odnosa od kojeg zavisi odluka o sporu. Zauzimanje stava o navedenom pitanju po definicji se vezuje za zahteve kondemnatorne prirode. Incidentalni zahtev za utvrđenje može se istaći od momenta dostavljanja tužbe tuženom i pod uslovom da ta stranka osporava postojanje uslovljavajućeg pravnog odnosa.
Preobražajna tužba. Preobražajnom, konstitutivnom tužbom tužilac zahteva promenu u određenom pravnom odnosu. U nizu situacija stranka promenu može ostvariti jednostrano, sopstvenim aktima ali tada nema pravo na ovaj vid zaštite. Zašto da sudskim putem ostvaruje ono na šta je sama ovlašćena? Ako protivna stranka osporava da je određena promena nastupila, može se zahtevati deklaratorna pravna zaštita. Ovu vrstu zahteva tužilac može postaviti u slučaju kada je promenu pravnog odnosa moguće ostvariti samo uz saglasnost protivne stranke, a te saglasnosti nema. Smatrajući da mu pripada pravo na promenu, tužilac pokreće postupak i traži od suda da to učini svojom odlukom. U drugom slučaju, pretežno u onoj grupaciji pravnih odnosa u kojima snažnije participira javni interes, stranke ni saglasnom izjavom volje ne mogu ostvariti određenu promenu. To mogu učiniti samo u sudskom postupku kao u slučaju poništaja ili razvoda braka. Sama promena nastupa sa pravosnažnošću odluke kojom se usvaja tužbeni zahtev. Pretpostavlja se postojanje pravnog interesa tužioca, jer ne postoji drugi način da ova stranka ostvari promenu za koju tvrdi da ima pravo. Ovom tužbom je moguće postaviti različite zahteve za preobražaj. Od suda se može tražiti zasnivanje pravnog odnosa, promena postojećeg pravnog odnosa ili njegov prestanak.
