Zakonik o krivičnom postupku poznaje tri vrste presude. Dve od njih su suštinske (materijalne ili meritorne), kojima se utvrđuje postojanje ili nepostojanje prava države na kažnjavanje okrivljenog, a treća je procesualna (formalna) kojom se okončava krivični postupak bez izjašnjavanja o osnovanosti kaznenopravnog zahteva, zbog postojanja neke apsolutne i neotklonjive procesne smetnje koja trajno sprečava suđenje u meritumu. Meritorne presude su presude kojim se optuženi oglašava krivim i oslobađajuća presuda. Formalna presuda je presuda kojom se optužba odbija. Po pravilu, ove tri presude su odvojeni i posebni akti, ali kada je više krivičnih stvari spojeno u jedan postupak, jedinstvena presuda može u sebi da sadrži sve tri odluke, tj. u jednom delu može biti oslobađajuća, a u drugom presuda u kojoj se optuženi oglašava krivim. U trećem pak presuda kojom se optužba odbija.
Oslobađajuća ili liberatorna presuda je meritorna sudska odluka o samoj stvari i izriče se kada sud posle održanog glavnog pretresa utvrdi da je pravni zahtev ovlašćenog tužioca neosnovan, pa zbog toga nema mesta izricanju presude kojom se optuženi oglašava krivim. Prema odredbama ZKP-a sud će optuženog osloboditi optužbe u sledeća dva slučaja:
1. Ako nađe da delo za koje se optužuje nije krivično delo, a nema uslova za primenu mera bezbednosti. Delo nije krivično delo kada mu nedostaje neki od opštih elemenata određenih krivičnim zakonikom, odnosno ako zakonom nije predviđeno kao krivično delo, ako nije protivpravno ili ako nije skrivljeno. Delo nije krivično delo i kada sadrži sva opšta obeležja krivičnog dela, ali postoji neki zakonom predviđeni osnov koji isključuje protivpravnost (delo malog značaja, nužna odbrana, krajnja nužda, apsolutna sila), ili od osnova koji isključuje krivicu (neuračunljivost, neotklonjiva stvarna zabluda, neotklonjiva pravna zabluda, nehat). Kada delo nije predviđeno kao krivično delo svejedno je da li predstavlja delikt neke druge vrste ili ne predstavlja. Isto tako, delo nije krivično delo kada mu nedostaje neki od posebnih elemenata koje čine biće određenog krivičnog dela, predviđeno krivičnim ili drugim zakonom.
Postojanje krivičnog dela sud ceni prema činjeničnom opisu slučaja koji je dat u optužnom aktu ovlašćenog tužioca, a ne prema pravnoj kvalifikaciji koju je na osnovu toga izveo tužilac. Pravna kvalifikacija krivičnog dela datog u optužnici ne veže sud. Zbog toga neće biti izrečena oslobađajuća presuda ako sud nađe da je činjenični opis tužioca tačan, ali da je njegova pravna kvalifikacija pogrešna.
U tom slučaju sud će izeći presudu kojom se optuženi oglašava krivim. Ali ako sud na osnovu dokaza izvedenih na glavnom pretresu nađe činjenično stanje koje predstavlja biće nekog drugog krivičnog dela, a tužilac u tom smislu ne izmeni optužbu, sud će izreći oslobađajuću presudu, bez obzira na to što utvrđeno činjenično stanje ukazuje na to da je optuženi izvršio drugo krivično delo jer za to delo u tom postupku nema optužbe, a ono za koje je optužba podneta optuženi nije izvršio. Kada sud nađe da krivično delo nije izvršeno u obimu koji je označio tužilac u svom optužnom aktu, neće izreći oslobađajuću presudu za neutvrđeni deo optužbe, pored osuđujuće presude za utvrđeni deo optužbe, već samo optužujuću presudu u čijem će obrazloženju izložiti da izvršenje u većem obimu nije dokazano. Za jedno isto krivičnno delo se ne može u isto vreme i osuditi i osloboditi.
Prema odredbama Krivičnog zakonika krivica predstavlja samo jedan od elemenata krivičnog dela pored protivpravnosti i predviđenosti dela u zakonu, i nema samostalnost koju je ranije imala. Oslobađajuća presuda po ovom osnovu se izriče samo ako pre krivice, koja je subjektivni element krivičnog dela, bude utvrđeno postojanje objektivnih elemnata krivičnog dela (protivpravnost, predviđenost u zakonu i određeni stepen opasnosti). Nema ni pravnog ni logičkog osnova oslobađati optuženog zbog nepostajanja krivice, ako prethodno nije utvrđeno da je krivično delo u objektivnom smislu izvršeno i da je optuženi učinilac. Okolnosti koje prema krivičnom zakonu isključuju krivicu su neuračunljivost, neotklonjiva stvarna zabluda, imunitet poslanika za dati glas i izraženo mišljenje u skupštini i svi drugi slučajevi u kojima Krivični zakonik predviđa da izvršilac krivičnog dela nije krivično odgovoran. Oslobađajuća presuda se ne izriče u svakom slučaju kada se zbog odsustva krivice pokaže da delo za koje je okrivljeni optužen nije krivično delo, već samo ako nema uslova za primenu mere bezbednosti. Na osnovu ovoga može se zaključiti da je u stvari reč o dve mere bezbednosti koje se izriču za sučaj da je učinilac dela koje je zakonom predviđeno kao krivično delo neuračunljiv: obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje okrivljenog u zdravstvenoj ustanovi i obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi. Javni tužilac tada podnosi predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja čime pokreće poseban postupak.
2. Ako nađe da nema dokaza da je optuženi učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret. Do oslobođenja po ovom osnovu dolazi kada krivično delo postoji, ali nema dokaza da ga je izvršio optuženi ili dokazi kojima sud raspolaže nisu dovoljni. Po ovom osnovu optuženi se oslobađa i kada se prema izvedenim dokazima utvrdi da optuženi nije učinio krivično delo za koje se optužuje, ali to po zakoniku nije potrebno, jer je dovoljno da nema dokaza da je krivično delo učinjeno (nekada se oslobađajuća presuda izricala samo kada je nevinost optuženog bila potpuno dokazana). Pre donošenja presude sud mora da izvede sve dokaze koji se odnose na pitanje učinilaštva i da ih oceni po svom slobodnom uverenju.
Oslobađajuća presuda doneta po bilo kom od navedenih osnova u svom dispozitivu sadrži klauzulu o oslobođenju i kratak činjenični opis krivičnog dela koje je bilo predmet suđenja, a može da ima još samo odluku o troškovima postupka i odluku o upućivanju oštećenog da svoj imovinskopravni zahtev može ostvariti u parnici. Osnov po kome je optuženi oslobođen izlaže se u obrazloženju a ne u dispozitivu oslobađajuće presude. Uloga advokata u donošenju ove vrste presude ima izuzetnu važnost kako u pogledu predlaganja dokazne građe, tako i u pogledu pripremanja odbrane okrivljenog i na kraju u samoj završnoj reči na glavnom pretresu.
