Međunarodno porodično pravo pokriva širok spektar bračnih i porodičnih odnosa. Sa aspekta pragmatizma koncentrisaćemo se na one odnose koji se u praksi najčešće javljaju i izazivaju najviše problema pravosudnom sistemu.
Merodavno pravo i nadležnost srpskog pravosuđa za: zaključenje, poništaj i razvod braka. Zaključenje braka. Uobičajeno je da se na brak gleda kao na ustanovu koja ima svoju sadržinsku i formalnu stranu. Kada se ima u vidu intervencija prava na sadržinu braka misli se na pravno uobličavanje uslova punovažnosti, bračnih zabrana i uslova postojanja braka. Sve te bračne smetnje i zabrane moraju se izbeći da bi brak bio valjano zaključen. Tome treba dodati i uslove u pogledu forme (sukob tri forme: građanskog, verskog i neformalnog braka). Ukoliko se brak zaključuje pred srpskim matičarem, on će na osnovu domaće kolizione norme, testirati eventualno postojanje sadržinskih zabrana i smetnji sa aspekta prava državljanstva oba verenika (kumulativna primena lex nationalis) i to državljanstva koja su oni posedovali u momentu zaključenja braka. Prema članu 32. stav 2 zakona o međunarodnom privatnom pravu, čak i ukoliko primena nacionalnih prava verenika omogućava zaključenje braka između verenika stranaca ili mešovitog braka do toga neće doći ukoliko postoji jedna od tri smetnje koje se smatraju elementom srpskog javnog poretka: 1. Postojanje ranijeg braka; 2. Srodstvo; 3. Nesposobnost za rasuđivanje. To znači da stroži stav srpskog prava u pogledu tri navedene smetnje isključuje primenu inače merodavnog lex nationalis.
U pogledu forme zakon predviđa primenu principa locus regit actum, te će se na sva pitanja koja spadaju u formu primentiti srpsko pravo uvek kada se brak zaključuje ovde. Kao posledica toga građanska forma je obavezna ukoliko se brak zaključuje kod nas, bez obizra na državljanstvo verenika.
Nevažnost braka. U postupcima poništaja braka merodavno će biti pravo u kome se brak zaključuje. Ako se srpskom sudu podnese tužba za poništaj braka svaki od razloga poništaja na koji se u tužbi poziva, treba ceniti po pravu po kome bi on bio cenjen prilikom njegovog zaključenja. Merodavno pravo određuje da li je razlog na koji se u tužbi poziva pravno relevantan, koje mu je dejstvo, da li se radi o zabrani ili smetnji i vodi li nepostojanju, apsolutnoj ili relativnoj ništavosti, te može li se konvalidirati. Ukoliko merodavna prava na osnovu pomenutog principa kumulacije predviđaju različite pravne posledice jedne te iste smetnje, treba primeniti sankciju koja je sadržana u strožem pravu. Ukoliko je posledica tužbe ništavost braka merodavno pravo odgovara i na pitanje da li ona dejstvuju od početka ili od podnošenja tužbe.
Razvod braka. Clan 35. zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja koji srpski sudovi primenjuju reguliše kako pitanje dozvoljenosti razvoda, tako i pitanje uslova za njegovo izricanje. Za određivanje merodavnog prava za oba pitanja tačka vezivanja je državljanstvo, i to ono koje su bračni drugovi imali u momentu podnošenja tužbe. Sve promene državljanstva pre tog momenta ili posle njega i relevantne su. Ako su bračni drugovi državljani različitih država kumuliraju se njihova nacionalna prava i to po principu obične kumulacije, što vodi primeni strožeg prava. Ali ukoliko obična kumulacija prikaže da je brak nerazvodiv, jer po jednom od merodavnih prava razvod ne postoji odnosno nije pravni institut, brak će se ipak razvesti po srpskom pravu ukoliko je jedan od njih srpski državljanin ili ukoliko je jedan od bračnih drugova u vreme podnošenja tužbe imao domicil u Srbiji. Na kraju, privremene mere u brakorazvodnoj parnici izriču se primenom srpskog prava bez obzira na to koje pravo je merodavno za sam razvod i razvodivost. Ovo stoga što su privremene mere samostalno pitanje koje neprejudicira ishod parnice.
Bračni sporovi obuhvataju kako sporove u kojima se utvrđuje postojanje braka tako i one u kojima se oni poništavaju ili razvode. U slučaju ovih sporova nadležnost srpskog pravosuđa postoji i alternativno po sledećim osnovama:
- Ukoliko tuženi ima prebivalište u Srbiji. Ukoliko je tuženi koji ima kod nas prebivalište jos i srpski državljanin, nadležnost srpskog suda je isključivo.
- Ukoliko su oba bračna druga naši državljani, bez obzira na njihovo prebivalište.
- Ukoliko je tužilac srpski državljanin i ima prebivalište kod nas.
- Ukoliko tužilac u vreme podnošenja tužbe ima prebivalište ili boravište kod nas, a bračni drugovi su imali svoje poslednje bračno prebivalište u Srbiji.
- Ukoliko su bračni drugovi imali svoje poslednje zajedničko prebivalište kod nas, a tužilac je ovde tužio, ali samo ukoliko tuženi pristane da mu sudi srpski sud, a pravo zemlje njegovog državljanstva dopušta tu nadležnost.
- Tužilac koji je srpski državljanin može tužiti pred srpskim sudom i ovaj će prihvatiti nadležnost i ukoliko pravo države čiji je sud inače nadležan ne poznaje ustanovu razvoda.
Međunarodno nasledno pravo. Merodavo pravo za nasleđivanje može se bazirati na testamentu ili na osnovu zakona. Sa aspekta određivanja merodavnog prava tri posebna pitanja testamentalnog nasleđivanja zavređuju pažnju.
1. Testamentalna sposobnost kao sposobnost pojedinca za pravljenje, opoziv i izmenu testamenta uglavnom zavisi od dve komponente: uzrasta pojedinca i njegove sposobnosti za rasuđivanje. Kod nas na pitanje da li neko ima sposobnost da sačini, izmeni ili opozove testament odgovara pravo države državljanstva lica koje je preduzelo tu radnju i to onaj lex nationalis koji on ima u momentu njenog preduzimanja. Ukoliko je to lice bipatrid a jedno od državljanstava mu je srpsko, primeniće se srpsko. Ukoliko ni jedno nije srpsko, primenjuje se zakon one zemlje u kojoj živi. Ukoliko lice ne živi ni u jednoj od zemalja čije državljanstvo poseduje, treba primeniti zakon one zemlje čije državljanstvo lice poseduje i sa kojom je u bližoj vezi. Ako je lice apatrid, državu njegovog državljanstva zamenjuje država njegovog domicila, odnosno država njegovog boravišta.
2. Sadržinska pitanja testamentalnog nasleđivanja takođe potpadaju pod lex nationalis, ali pod zakon zemlje čije je državljanstvo ostavilac imao u momentu smrti, a ne u momentu sastavljanja testamenta. Ovako određeno pravo odgovara i na pitanja: osnova pozivanja na nasleđe, trenutka njegovog sticanja, uslova i rokova naloženim naslednicima, legata, naloga, pitanja nužnog dela, mana volje i njihovog uticaja na sudbinu testamenta.
3. Punovažnost forme testamenta. U Srbiji za ova pitanja merodavna su dva izvora prava: 1. Haška konvencija o sukobu zakona kod forme testamentalnih raspolaganja i član 31. zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja.
Filozofija koja stoji iza oba teksta jeste in favorem testamenti, što znai da je testamentu pruženo više mogućnosti da preživi test forme pojedinih nacionalnih zakona, pa ako on nije punovažan po jednom od merodavnih prava, a jeste po drugom ostaje na snazi. Alternativno, testament je punovažan ako je takav po bilo kom od sledećih prava: 1. Po pravu mesta njegovog sastavljanja; 2. Po lex nationalis ostavioca, i to ili onome ko je imao u vreme sastavljanja testamenta ili onome koje je imao vreme smrti; 3. Po lex domicilii ostavioca i to ponovo ili onome ko je imao u vreme sastavljanja testamenta, ili onome koje je imao u vreme smrti; 4. Po pravu zaveštaočevog boravišta ili onome ko je imao u vreme sastavljanja testamenta, ili onome koje je imao u vreme smrti; 5. Po srpskom pravu (ovo rešenje sadržano je samo u našem zakonu, ali konvencijski je dozvoljeno); 6. Za raspolaganje u pogledu nekretnina po pravu zemlje njihovog nalaženja.
Opoziv testamenta je punovažan u pogledu forme ukoliko ga takvim smatra jedno od prava koje se moglo primeniti za ocenu punovažnosti testamenta koje se opoziva.
Sadržinska pitanja zakonskog nasleđivanja takođe potpadaju pod lex nationalis, ali pod zakon zemlje čije je državljanstvo ostavilac imao u momentu smrti.
Nadležnost srpskog pravosuđa.
Ukoliko je ostavilac srpski državljanin čija se nepokretnost nalazi u Srbiji, nadležnost srpskog pravosuđa je isključivo, a ukoliko se nepokretnost nalazi u inostranstvu nadležnost srpskog pravosuđa postoji ali samo ukoliko po pravu države u kojoj je nepokretnost, nije nadležno njihovo pravosuđe.
Ukoliko je ostavilac srpski državljanin čija se pokretnost nalazi u Srbiji, nadležnost srpskog pravosuđa je elektivna, a ukoliko su pokretnosti u inostranstvu nadležnost srpskog pravosuđa postoji ukoliko po pravu države u kojoj je nepokretnost, nije nadležno njihovo pravosuđe.
Kada je u pitanju ostavina stranca koja je sastoji od nepokretnosti na tlu Srbije, naša je nadležnost ponovo isključiva, a ako je nepokretnost van Srbije ona nikada ne postoji. Nasuprot tome za pokretne stvari stranca koje se nalaze u Srbiji naša nadležnost postoji ali nije isključiva. Za pokretnosti u inostranstvu naši organi nisu nadležni.
