Nasleđivanje je proces prenosa materijalnih dobara i vrednosti sa predaka na potomke. Lice koje je umrlo i čija imovina prelazi na druga lica naziva se ostavilac, a lica na koje u trenutku smrti prelazi ostaviočeva imovina nazivaju se naslednici. Imovina koja prelazi sa ostavioca na njegove naslednike naziva za zaostavština. Podela ostaviočevih pravnih sledbenika na univerzalne i singularne učinjena je prema načinu stupanja u pravne odnose ostavioca. Univerzalni sukcesor je naslednik u pravom smislu te reči, on dobija zaostavštinu u celini ili u određenom njeom delu izraženo razlomkom. Pored toga što dobija odgovarajuća prava iz aktive zaostavštine univerzalni sukcesor odgovara i za ostaviočeve dugove. Pravo svojine na stvarima iz zaostavštine naslednik stiče u trenutku smrti ostavioca tako da način sticanja kao poseban akt nije potreban. Singularni sukcesor stiče samo koristi iz zaostavštine, dobija određena prava iz aktive. Zato on ne odgovara za ostaviočeve dugove. Ipak, ukoliko se ostaviočevi poverioci ne mogu namiriti od dela zaostavštine koji treba da pripadne univerzalnim sukcesorima, njima će pripasti i one koristi koje je zaveštalac namenio singularnim sukcesorima. Prema tome singularni sukcesori javljaju se kao neka vrsta sekundarnih poverilaca, koji svoja potraživanja ostvaruju pod uslovom da predhodno budu namireni poverioci samog ostavioca. Singularni sukcesor ne stupa u prava određena u njegovu korist neposredno u trenutku smrti ostavioca. Naprotiv, on stiče jedino obligaciono pravo na osnovu koga može zahtevati od univerzalnih sukcesora ispunjenje određene činidbe. Na primer, legatar (isporukoprimac) ima pravo da zahteva od naslednika da mu preda u svojinu određenu stvar. Isporukoprimac postaje vlasnik te stvari tek kad mu bude predata u državinu. Univerzalna sukcesija nastaje na osnovu zaveštanja i zakona, dok singularna sukcesija nastaje na osnovu zaveštanja.
Pretpostavke za nasleđivanje. Da bi došlo do nasleđivanja potrebno je da se ostvare sledeće pretpostavke: smrt ostavioca, postojanje zaostavštine, postojanje naslednika i postojanje osnova poziva na nasleđe.
Smrt ostavioca predstavlja bitan i neophodan uslov da bi došao do nasleđivanja, živi se ne nasleđuju. Ostavilac može biti svako fizičko lice i samo fizičko lice, prestanak pravnih lica ne spada u predmet naslednog prava već to uređuju posebni propisi. Trenutkom smrti ostavioca otvara se njegova zaostavština, pa je potrebno tačno utvrditi taj trenutak. Utvrđivanje tačnog trenutka smrti veoma je značajno jer se prema njemu određuje sastav zaostavštine, krug naslednika odnosno njihovo postojanje, dostojnost, sposobnost za nasleđivanje. Istovetno dejstvo sa smrću ostavioca ima proglašenje nestalog lica umrlim. Kao trenutak smrti nestalog lica proglašenog umrlim uzimaju se dan i čas koji su označeni u rešenju, a ako to u rešenju nije naznačeno danom otvaranja nasleđa smatra se prvi dan po isteku zakonom određenih rokova.
Zaostavština predstavlja skup prava i obaveza ostavioca, celokupnu ostaviočevu aktivu i pasivu koja je podobna da pređe na druga lica, ostaviočeve naslednike. Zaostavština se sastoji od aktive i pasive tzv. bruto zaostavština. Razlika između aktive i pasive koja pripada naslednicima po odbitku svih obaveza ostavioca naziva se čista ili neto zaostavština. U sastav zaostavštine ulaze samo prenosiva prava tj. takva prava koja se mogu odvojiti od svog imaoca i preći na drugo lice. To su prava svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, pravo zaloge, državina, imovinska komponenta autorskog prava i prava intelektualne svojine, obligacionopravna potraživanja. U sastav zaostavštine ne ulaze lična neimovinska prava, pravo na privatnost, dostojanstvo, psihicki i telesni integritet, kao i lična imovisnka prava. Kod utvrđivanja sastava zaostavštine treba voditi računa da sve stvari i prava koja su se zatekla kod ostavioca i koja su se vodila na njegovo ime možda nisu deo zaostavštine. Treba imati u vidu izdvajanje iz sastava zaostavštine po sledećim osnovama: 1. Izdvajanje u korist ostaviočevog supružnika po osnovu bračne tekovine; 2. Izdvajanje u korist potomaka koji su privređivali sa ostaviocem. Potomci koji su živeli u zajednici sa ostaviocem i svojim trudom, zaradom ili na drugi način pomagali mu u privređivanju imaju pravo da traže da se iz zaostavštine izdvoje dobra za koja su uvećali ostaviočevu imovinu. Ta dobra dele se između potomaka srazmerno delu za koji su uvećali ostaviočevu imovinu; 3. Izdvajanje predmeta domaćinstva. U sastav zaostavštine ne ulaze predmeti domaćinstva manje vrednosti koji služe svakodnevnim potrebama ostaviočevih potomaka, njegovog supružnika i roditelja, ako su sa ostaviocem živeli u istom domaćinstvu, već oni postaju zajednička svojina tih lica; 4. Izdvajanje po jačem osnovu. Iz sastava zaostavštine izdvajaju se stvari koje se nalaze u svojini nekog drugog lica.
Postojanje naslednika. Naslednik ostavioca može biti i fižicko i pravno lice. U svakom slučaju naslednik mora doživeti trenutak smrti ostavioca, odnosno mora postojati u tom trenutku. Od ovog pravila postoje dva izuzetka: 1. Pravo na nasleđe priznaje se i nasciturusu, začetom a još ne rođenom detetu ali pod uslovom da se rodi živo. Kada postoji nasciturus ostavinski sud odlaže raspravu do trenutka rođenja tog deteta. Nasciturus mora biti rođen najkasnije u roku od 300 dana od dana smrti ostavioca; 2. Pravno lice koje u trenutku smrti zaveštaoca nije bilo oformljeno može postati testamentarni naslednik ako je u tom trenutku postupak za registraciju bio u toku, pod uslovom da zaista bude oformljeno.
U koliko nije poznato da li ima naslednika, sud oglasom poziva lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave sudu u roku od jedne godine od dana objavljivanja oglasa. Ako ima nagoveštaja da je boravište naslednika u inostranstvu oglas se objavljuje i u odgovarajućem sredstvu javnog informisanja u inostranstvu. Ako se po isteku roka od godinu dana niko od naslednika ne prijavi, sud donosi rešenje kojim zaostavštinu predaje na uživanje Republici Srbiji. Kada su naslednici nepoznati ili nepoznatog boravišta sud postavlja privremenog staraoca zaostavštine i o tome obaveštava organ starateljstva.
Nesposobnost za nasleđivanje. Nesposobnost za nasleđivanje jeste oduzimanje mogućnosti određenoj kategoriji lica da se pozovu na nasleđe ostavioca. Bez obzira na njihov subjektivni odnos prema ostaviocu i društvu, tj. bez obzira na krivicu. Ova ustanova bila je rezervisana za starija vremena ali je danas ukinuta u svim pravnim sistemima. Ipak postoji jedan izuzetak od ovog pravila: strani državljani imaju ista nasledna prava kao i domaći ali pod uslovom reciprociteta.
Nedostojnost za nasleđivanje. Za razliku od nesposobnosti ovde je gubitak mogućosti za nasleđivanje vezan za krivicu lica, tj. za njegovo neodgovorno ponašanje prema ostaviocu ili društvu. Zakon o nasleđivanju predviđa 4 razloga nedostojnosti. Nedostojan je da nasledi: 1. Onaj ko umišljeno usmrti ostavioca ili to pokuša. Izvršeno krivično delo ubistva i stepen krivice utvrđuje se pravosnaznom presudom koja obavezuje ostavisnki sud; 2. Onaj ko prinudom, pretnjom ili prevarom navede ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga u tome spreči; 3. Onaj ko u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništi ili sakrije njegovo zaveštanje, ili ga falsifikuje; 4. Onaj ko se teže ogreši o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca ili mu uskrati nužnu pomoć. Na nedostojnost sud pazi po službenoj dužnosti, ali ostavilac može u formi testamenta oprostiti nedostojnost. Inače nedostojnost ne smeta potomcima nedostojnog i oni nasleđuju kao da je nedostojni umro pre ostavioca.
