Vlasnici odnosno korisnici motornih vozila koja služe za prevoz putnika u javnom saobraćaju dužni su da sa organizacijom za osiguranje zaključe ugovor o osiguranju putnika od posledica nesrećnog slučaja.
Putnik koji doživi saobraćajnu nesreću odnosno naslednik u slučaju smrti putnika, ima pravo da zahteva od osiguravača da mu isplati odgovarajuću sumu. U slučaju kada vozilo iz nekog razloga nije registrovano, šteta se naknađuje iz sredstava koje obezbeđuje garantni fond. Isplatom ove sume podmiruje se oštećeni po osnovu ugovora o osiguranju, pa ta nadoknada nema karakter obeštećenja. Putnik odnosno njegov naslednik ima pravo da zahteva nadoknadu pretrpljene štete od lica koje je za nju odgovorno.
Automobil ima karakter opasne stvari zbog ogromne snage koja je u njemu koncentrisana i velike brzine koju razvija, stoga motorna vozila stvaraju jednu od najvećih opasnosti koje danas prete čovečanstvu i kao takvi prouzrokuju veliki broj materijalnih i nematerijalnih šteta. Jedan deo tih šteta sanira se sredstvima osiguranja, a znatan deo se odnosi na štete na samim vozilima.
Motorna vozila u pokretu, po svojoj pravnoj prirodi, spadaju u grupu opasnih stvari, zbog čega se u pogledu odgovornosti za nadoknadu štete primenjuje institut objektivne odgovornosti.To praktično znači da štetnik odgovara za nastalu štetu bez obzira na krivicu.
Ko ima pravo na naknadu štete¬? Pravo na naknadu štete ima lice koje je u saobraćajnoj nesreći povređeno, a nije krivo za njeno izazivanje.
Pored samog oštećenog, pravo na nadoknadu imaju roditelji, dete, supružnik i brat, odnosno sestra oštećenog, za duševne bolove koje trpe ukoliko dođe do smrtnog slučaja oštećenog u saobraćajnoj nesreći.
Ukoliko nije došlo do smrtnog slučaja, već do nastanka naročito teškog invaliditeta, pravo na nadoknadu duševnih bolova imaju roditelji, dete i supružnik.
Kako pokrenuti postupak? Obveznik plaćanja naknade štete po osnovu autoodgovornosti jeste osiguravajuća kuća, kod koje je lice koje je izazvalo saobraćajnu nesreću osiguralo automobil od autoodgovornosti.
Ukoliko, pak, automobil nije bio osiguran, obveznik plaćanja je ''Udruženje ugovarača osiguranja Srbije '', koje nakon isplaćene štete, ima pravo da zahteva isplatu naknade od strane imaoca automobila, koji nije registrovan.
Sam zahtev treba da sadrži samo osnovne podatke o osiguranom licu, osiguranom slučaju (zapisnik policije, lekarske nalaze o povredi), podatke oštećenog lica i zahtev za isplatu naknade štete.
Postoje dve vrste štete, materijalna i nematerijalna.
Materijalna, koja se sastoji iz materijalnih troškova popravke automobila oštećenog ili uništenog u saobraćajnoj nezgodi, eventualne troškove lečenja, kao i izmaklu dobit, ako je bilo.
Klasičan primer materijalne štete koja se odnosi na stvarnu štetu i izmaklu dobit jeste ukoliko je u udesu oštećeno taksi vozilo.
Stvarna šteta jeste novac utrošen na popravku vozila, a izmakla dobit jeste novac koji bi taksista zaradio da je radio tokom perioda u kom nije mogao da radi, budući da mu je vozilo osnovno sredstvo za rad.
S druge strane, nematerijalna šteta se zahteva zbog umanjene opšte životne aktivnosti, pretrpljenog fizičkog bola, kao i pretrpljenog straha.
Zahtev za nadoknadu štete od autoodgovornosti podnosi se nadležnom osiguravajućem društvu, i najbolje je da bude sastavljan od strane advokata, jer sam zahtev nema propisanu sadržinu, ali od kvaliteta iznete argumentacije zavisi i brzina rešavanja odštetnog zahteva kao i visina nadoknade. Međutim, svaki odštetni zahtev mora da sadrži tačne podatke o podnosiocu zahteva odnosno o oštećenom. Nadalje, neophodno je da sadrži tačan opis saobraćajne nezgode koja vozila su učestvovala , zatim koja lica i na koji način je došlo do samog događaja, takođe obavezno vrstu i težinu povreda. Sve ove tvrdnje treba potkrepiti odgovarajućim dokazima.
Osiguravajuće društvo po prijemu zahteva rešava najkasnije u roku od 30 dana time što donosi rešenje o isplati štete na osnovu procene cenzora koga osiguravajuća kompanija angažuje za procenu štete. Protiv tog rešenja može se izjaviti prigovor i to komisiji za prigovore koja odlučuje o osnovanosti prigovora. Drugostepena komisija u najvećem broju slučajeva odbija prigovor ukoliko on nije utemeljen na validnim dokazima koji potvrđuju tvrdnje, a to u najvećoj meri zavisi od stručnosti, obrazovanja i sposobnosti advokata koji taj prigovor i sastavlja.
Osiguranje je obavezno da isplati nesporni deo štete u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. To je onaj deo štete koji je utvđen od strane stručnih lica, procenitelja same osiguravajuće kuće. Za razliku do punog iznosa štete podnosi se tužba nadležnom sudu.
Rok zastarelosti za podnošenje tužbe za naknadu štete iznosi 3 godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i štetnika (subjektivan rok), s tim što ovo potraživanje u svakom slučaju zastareva u roku od 5 godina od kada je šteta nastala (objektivan rok).
Nakon isteka ovog roka, oštećeni gubi pravo da zahteva prinudnu naplatu štete.
Podnošenjem tužbe sudu za nadoknadu ove štete aktivira se sud koji mora da sporvede postupak u kome će utvrditi da li je takav zahtev osnovan ili ne. Osnovanost tužbenog zahteva se ceni prema kvalitetu dokaza, a iznad svega nakon veštačenja od strane veštaka određenih specijalnosti u zavisnosti od vrste i stepena povrede kao i od toga da li kod oštećenog postoji naruženost, umanjena životna aktivnost, koliki je stepen duševnog bola i pretrpljenog straha.
