Sticanje bez osnova nastaje tako što deo imovine jednog lica pređe na bilo koji način u imovinu drugog lica, a da taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu. Karakteriše ga, dakle, to što do prelaza imovine dolazi bez pravno priznatog osnova, tako da se sa stanovišta pravnog poretka, takvo stticanje smatra neosnovanim, nepravednim ili nepravičnim. Pošto sticanje koristi znači uvećanje imovine, govori se i o neosnovanom obogaćenju.
Pravni poredak ne odobrava sticanje bez osnova, već ga smatra nenormalnim i neodrživim. Zbog toga se sticaocu nameće obaveza da ono što je neosnovano stekao vrati, a kad to nije moguće- da naknadi vrednost postignute koristi. Takva obaveza nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Radi povraćaja neosnovano stečenog ili naknade njegove vrednosti, lice na čiji račun je obogaćenje usledilo ima prvo na tužbu protiv sticaoca (condictio sine causa)
U obligacionom odnosu iz sticanja bez osnova učestvuju dva lica: sticalac (označava se kao obogaćeno lice) je dužnik, a lice čija je je imovina umanjena (označava se i kao osiromašeno lice) je poverilac.
Da bi nastao obligacioni odnos iz sticanja bez osnova, moraju se ispuniiti sledeći uslovi: 1) obogaćenje sticaoca-ono postoji u slučaju kada dođe do povećanja imovine sticaoca, koje nastaje uvećanjem imovine ili sprečavanjem da se imovina umanji. Uvećanje imovine ostvaruje se povećanjem aktive ili smanjenjem pasive. Obogaćenje postoji i u slučaju kad je sprečeno umanjenje imovine do kojeg je po redovnom toku stvari trebalo da dođe (na primer neko plati izdržavanje tuđem detetu, neosnovano i bez naknade upotrebljava tuđu stvar, za šta bi normalno trebalo da plati nadoknadu. 2) osiromašenje drugog lica . Obogaćenje sticaoca treba da nastane na račun drugog lica. Taj uslov ispunjen je kad obogaćenje jednog dovede do osiromašanja drugog, odnosno do umanjenja njegove imovina(na primer kada osiromašeni izgubi neko svoje pravo, isplati sumu novca, kada neko neosnovano upotrebljava njegovu stvar). Pri tome, osiromašenje i obogaćenje treba da su međusobno uslovljeni , tako da se ono što se pojavljuje kao obogaćenje u imovini jednog , javlja kao osiromašenje u imovini drugog lica, odnosno da su obe promene posledica istog uzroka. 3) odsustvo osnova. Obogaćenje sticaoca treba da je neosnovano, tj. da do njega dođe bez punovažnog osnova. Neosnovanim se smatra ono obogaćenje koje se ne zasniva na pravnom pravilu sadržanom u zakonu, pravnom poslu ili odluci suda, odnosno drugog državnog organa. Do neosnovanog obogaćenja može doći ili kada uopšte nije postojao punovažan osnov ili kada je postojao punovažan osnov, ali je kasnije otpao, ili kada se očekivani osnov ne ostvari.
Sticanje bez osnova može da nastane na različite načine. Ono najpre najstaje usled radnje samog osiromašenog lica, koje izvrši neku činidbu obogaćenom licu,s tim što su moguća tri takva slučaja: isplata nedugovanog, isplata s obzirom na osnov koji se nije ostvario i isplata s obzirom na osnov koji je docnije otpao. Pored toga sticanje bez osnova može nastati i usled radnje obogaćenog lica, usled radnje nekog trećeg lica, kao i usled nekog spoljnjeg događaja.
Slučajevi sticanja bez osnova
1) Isplata nedugovanog. Pod isplatom nedugovanog podrazumeva se takav slučaj sticanja bez osnova koji nastaje kada neko plati nedugovano, tj.kad izvrši nešto što nije trebao da izvrši. U tom slučaju isplatilac ima pravo da tužbom zahteva povraćaj plaćenog . Za isplatu nedugovanog neophodna su tri uslova: 1. Da je plaćanje izvršeno radi ispunjenja neke obaveze (solvendi causa). Isplata je izvršena solvendi causa ako je, prema sporazumu strana kojih se tiče, trebalo da posluži podmirenju nepostojećeg (prividnog) duga. 2. Da je isplaćen nepostojeći dug. Nepostojećim se smatra ju ne smao dugovi koji upošte nisu postojali, već i dugovi koji su u trenutku isplate ugašeni (na primer dugovi iz poništenog ili raskinutog ugovora, iz ugovora zaključenog pod odložnim uslovom). To su apsolutno nepostojeći dugovi koji se nikoga i ničega ne tiču. U relativno nepostojeće dugove spadaju dugovi koji se ne tiču ili isplatioca ili sticaoca, ili činidbe koja je izvršena radi njihove isplate. Nije plaćeno nedugovano i nema mesta povraćaju u slučajevima kada dužnik plati dug neznajući da ima pravo neispunjenog ugovora, prigovora prebijanja ili pravo da ugovor raskine, isplata duga pre njegove dospelosti, kad isplatilac zna da nije dužan da plati, kad je isplaćena prirodna obaveza. 3. Da je isplatilac bio u zabludi. Isplatilac treba da je verovao da dug postoji i da on plaća svoj dug. Ako nije u zabludi, nema pravo na povraćaj plaćenog, jer se pretpostavlja da svaka dobrovoljna isplata znači priznanje duga ili poklon. Pri tome svaka zabluda se uzima u obzir pa i ona koju je isplatilac skrivio.
2) Isplata s obzirom na osnov koji se nije ostvario
Ovaj slučaj sticanja bez osnova postoji kada se isplata izvrši s obzirom na osnov čiji se nastanak očekujeu budućnosti, pa se očekivanje ne ostvari. U tom slučaju za ono što je isplaćeno ne postoji osnov, tako da se isplaćeno može tužbom povratiti(conditio ab causam futuram). Ovaj slučaj karakteriše to što isplatilac nije u zabludi, jer zna da dug u trenutku isplate još ne postoji, ali je u zabludi u očekivanju da će dug kasnije nastati.
3) Isplata s obzirom na osnov koji je docnije otpao
Ovaj slučaj sticanja bez osnova postoji kada je u trenutku isplate postojao za nju osnov, ali je kasnije nestao. Onaj kome je u ovom slučaju, isplata izvršena drži primljeno bez osnova, pa isplatilac ima pravo da tužbom zahteva povraćaj plaćenog (condictio ob causam finitam).
Sticanjem bez osnova nastaje obligacioni odnos između sticaoca i lica čija je imovina umanjena. U tom odnosu sticalac ima položaj dužnika a osiromašeni položaj poverioca. Sticalac mora da vrati osiromašenom ono čime se obogatio, s tim što obim njegove obaveze zavisi od toga da li je bio savestan ili nesavestan.
Obaveza savesnog sticaoca svodi se na povraćaj koristi koju ima u trenutku isticanja zahteva za povraćaj. Uz to on duguje i povraćaj plodova i zatezne kamate od dana podnošenja zahteva. Obaveza nesavesnog sticaoca je veća. On je dužan da vrati ne samo onu neosovano stečenu korist koju poseduje u trenutku isticanja zahteva, već odgovara i za koristi kojih više nema. Njegov položaj sličan je položaju dužnika koji je zapao u docnju. Pored toga on duguje plodove i zateznu kamatu od dana sticanja.
