Prouzrokovanje štete drugome predstavlja poseban izvor obligacija kod kojeg obligacioni odnos nastaje iz same činjenice da je šteta prouzrokovana drugome. Subjekti tog odnosa su štetnik, kao lice koje je štetu prouzrokovalo, oštećeni kao lice kome je šteta pruozrokovana, a u određenim slučajevima i odgovorno lice, kao lice koje štetu nije prouzrokovalo ali za nju odgovara. Zakon o obligacionim odnosima predviđa da je svako dužan da se uzdrži od postupaka kojim se može drugome prouzrokovati šteta. Možemo reći da se pod štetom u pravnom smislu podrazmeva svaki uštrb nekog pravno zaštićenog dobra, odnosno interesa, koji nastaje mimo volje pogođenog lica i koje je neko dužan da nadoknadi.
Najvažnija podela štete na vrste jeste podela na materijalnu i nematerijalnu. U osnovu te podele stoji pravno dobro koje je štetom pogođeno. Materijalna ili imovinska šteta jeste šteta koja nastaje na imovinskim dobrima. Ona se može pojaviti u obliku oduzimanja, uništenja ili pogoršanja nekog imovinskog dobra, zatim u obliku umanjenja imovine kao celine ili sprečavanja očekivanog uvećanja imovine. Nematerijalna ili neimovinska šteta jeste šteta na ličnim dobrima čoveka kao što su: život, zdravlje, fizički i psihički integritet, sloboda, čast, ugled, dostojanstvo, ime. Ova šteta svodi se na psihičko uznemiravanje čoveka u vidu fizičkog ili duševnog bola, patnji, straha, neugodnih osećanja. Međutim i šteta na materijalnim dobrima odnosi se na lice kome ta dobra pripadaju. Delovanjem na određenu stvar ne pogađa nju kao takvu nego njenog vlasnika, odnosno korisnika. Tako na primer ako bude oštećen automobil, njegov vlasnik trpi ne samo štetu u obliku opravke automobila, već i štetu zbog utroška vremena oko otklanjanja štetnih posledica. Sa druge strane, povreda nematerijalnog dobra može imati za posledicu i materijalnu štetu. Tako na primer povreda tela i oštećenje zdravlja izaziva troškove lečenja i gubitak zarade, i povreda ugleda može za sobom povući gubitak ili umanjenje zarade. Merilo za razlikovanje materijalne i nematreijalne štete leži u pojmu imovinskog i neimovinskog dobra. Pod imovinskim dobrima podrazumevaju se sva dobra čija je vrednost merljiva u novcu, tj. koja se za novac mogu pribaviti ili otuđiti. Njih može da koristi svako lice koje ih poseduje pa zato želja za posedovanjem postoji kod drugih lica, ne samo kod onih koji ih već imaju. Budući da su takve stvari predmet opšteg interesovanja one imaju i opštu, odnosno tržišnu vrednost. Nasuprot tome za neimovinsko dobro zainteresovano je samo ono lice kome dobro pripada, za sva ostala lica ono nema nikakvu vrednost, ni upotrebnu ni prometnu.
Razlikovanje stvarne štete i izmakle dobiti ima dugu tradiciju, a tu tradiciju podržao je i naš zakon o obligacionim odnosima, tako što pojam štete definiše kao umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Stvarna, prosta, obična (damnum emergens) podrazumeva svaku štetnu promenu na nečemu što već postoji, tj. na imovini, pravima i ličnosti nekoga. O takvoj se šteti radi na primer u slučaju kada neko drugome obije automobil, zapali kuću. Ako se vrednost navedenih gubitaka iskaze kroz novac, dobija se stvarna šteta u novčanom obliku. Ukratko se može reći da stvarna šteta podrazumeva imovinsku štetu za koju je oštećeni postao siromašniji posle delovanja štetne radnje. Izmakla dobit (lucrum sessans) jeste vid materijalne štete koju neko trpi zato što ga je tuđa protivpravna radnja sprečila da stekne određenu imovinsku korist. Za razliku od stvarne štete, izmakla dobit ili negativna šteta ne tiče se sadašnje nego buduće imovine oštećenog koja mu izmiče iz ruku usled štetnog događaja. U obzir dolazi samo dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima i čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Praktični značaj deobe štete na pozitivno i negativno veoma je mali jer, zakon o obligacionim odnosima ovlašćuje oštećenog da pod istim uslovima zahteva nadoknadu i jednog i drugog oblika štete.
Da bi neko bio odgovoran za štetu, između njegove radnje i štete treba da postoji uzročna veza. Drugim rečima šteta treba da bude rezultat ponašanja lica kome se ona pripisuje. I zakon o obligacionim odnosima obavezuje na nadoknadu samo onog ko “prouzrokuje štetu”, a da li je neko štetu zaista prouzrokovao to mora dokazati oštećeni koji zahteva i njenu nadoknadu. Pitanje uzročne veze jeste pre svega praktično pitanje koje rešava sud po svakom pojedinačnom slučaju kada odlučuje o zahtevu za nadoknadu štete.
Pored uzročne veze potrebno je da je prouzrokovač štete kriv za štetu, tj. da se radnja kojom je šteta prouzrokovana može nekome upisati u krivicu, a to je lice koje je sposobno da razumno postupa, odnosno koje je u stanju da shvati značaj i domašaj svojih postupaka i da njime upravlja. Nisu sposobni za rasuđivanje u prvom redu maloletnici do navršene sedme godine, a takođe ni maloletnici od sedme do četrnaeste godine nisu sposobni za rasuđiavnje, osim ako se dokaže da su pri prouzrokovanju štete bili sposobni za rasuđivanje. Pored njih nesposobna su za rasuđivanje i punoletna lica koja su duševno bolesna ili zaostalog duševnog razvoja.
Nadalje, zakon o obligacionim odnosima ne predviđa da je protivpravnost štetne radnje uslov građanskopravne odgovornosti jer je stao na stanovište da je ona obuhvaćena samim pojmom krivice. Određene činjenice nemaju obeležja protivpravnosti iako je njima prouzrokovana šteta drugome, to su slučajevi u kojima je zbog prisustva određenih činjenica, isključena protivpravnost štetne radnje. U činjenice koje isključuju protivpravnost štetne radnje spadaju: 1. vršenje javne dužnosti; 2. vršenje prava; 3. pristanak oštećenog; 4. nužna odbrana; 5. stanje nužde; 6. dozvoljena samopomoć.
Odgovornost za štetu od opasne stvari i opasne delatnosti
Opasnu stvar predstavljaju pokretne i nepokretne stvari, čiji položaj, ili upotreba, ili osobine, ili samo postojanje predstavljaju povećanu opasnost štete za okolinu. Pravilo je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.
Imalac odnosno držalac opasne stvari može se osloboditi odgovornosti za štetu od opasne stvari ako je šteta od nje uslovljena određenim okolnostima. U te okolnosti spadaju viša sila, radnja oštećenog, radnja tećeg lica. Imalac opasne stvari oslobađa se odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo pedvideti, niti izbeći, niti otkloniti. Imalac opasne stvari oslobađa se odgovornosti za štetu od opasne stvari ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika koju nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao otkloniti ili izbeći. Isto važi i za radnju trećeg lica.
