Usvojenje

Osnovni vidovi porodičnopravne zaštite dece bez roditeljskog staranja jesu: usvojenje, hraniteljstvo i starateljstvo. Odluka o primeni bilo kog vida od vidova zaštite donosi se na osnovu svestranog razmatranja svakog pojedinog slučaja, kao i mogućnosti izbora onog oblika porodične zaštite deteta koji u najvećoj meri odgovara njegovim potrebama. Porodični zakon Republike Srbije poznaje samo potpuno usvojenje za razliku od ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koji je pravio razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja. Potpunim usvojenjem stvara se neraskidiva pravna relacija između usvojioca i njegovih srodnika, s jedne strane, i usvojenika i njegovih potomaka, s druge strane. Potpunim usvojenjem usvojenik potpuno ulazi u novu porodicu, porodicu usvojioca, i potpuno izlazi iz biološke, krvnosrodničke porodice. Porodični zakon reguliše uslove za sticanje svojstva usvojioca i usvojenika, formu za punovažnost usvojenja, dejstva i prestanak usvojenja.

Usvojilac mora imati sledeće pravne atribute, tj. moraju da se steknu sledeće okolnosti:

  • potpuna poslovna sposobnost (ne može da usvoji lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti);
  • uzrast usvojioca: u načelu usvojilac mora da bude stariji od usvojenika najmanje 18 godina i najviše 45 godina;
  • lična svojstva usvojioca. Prema odredbama Porodičnog zakona ne može da usvoji lice koje je sudskom odlukom potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava, lice koje ima bolest koja može biti štetna po usvojenika, lice koje je osuđeno za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice, protiv polne slobode i protiv života i tela.
  • državljanstvo usvojioca. Prema PZ izuzetno i strani državljanin može biti usvojilac ako postoje opravdani razlozi i to ako nema zainteresovanih domaćih državljana za usvojenje konkretnog deteta u roku od godinu dana i izuzetno ako nadležni ministar proceni da najbolji interes deteta to nalaže i pre isteka tog roka, od evidentiranja u Jedinstveni registar usvojenja uz prethodnu saglasnost nadležnog republičkog ministra.
  • bračni ili vanbračni status usvojioca. Prema PZ RS usvajaju bračni ili vanbračni partneri, ali i pojedinac u dva slučaja: kada vanbračni partner usvaja dete svog partnera ili kada je usvojilac pojedinac koji živi sam, ako nadležni ministar smatra da postoje naročito opravdani razlozi. U praki najčešće opravdani razlozi da pojedinac usvoji bili su naročiti kvaliteti ličnosti usvojioca , uspostavljena emotivna komunikacija i poverenje, blizak srodnički momenat. Zakon propisuje poseban program obuke za ovu funkciju koji propisuje nadležni ministar.

Status usvojenika može da ima dete koje ispunjava sledeće uslove:

  • maloletstvo usvojenika. Prema članu 90 PZ RS , usvojenik mora biti maloletan i da nije stekao potpunu poslovnu sposobnost emancipacijom. Minimalan uzrast usvojenika mora da bude tri meseca (ovaj rok predviđen je da bi roditelji a naročito majka deteta, imali razuman rok da donesu valjanu i vremenski stabilnu odluku. Takođe, zakon propisuje da nema zasnivanja usvojenja bez saglasnosti maloletnika sposobnog za rasuđiavnje i starijeg od 10 godina.
  • porodičnopravni status usvojenika. Potpuno se može usvojiti dete čiji su roditelji umrli, nepoznati ili nepoznatog boravišta; dete čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava ili potpuno lišeni poslovne sposobnosti; ili čiji su roditelji saglasni sa usvojenjem. Saglasnost roditelja može biti blanko i može se dati posle drugog meseca života detta. Saglasnost nije potrebna ako je roditelj potpuno lišen roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti ili parava da odlučuje o bitnim pitanjima života deteta. Ako je dete pod starateljstvom saglasnost daje negov staralac uz dozvolu organa starateljstva. Naše pravo zabranjuje da se usvoji krvni srodnik u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva, kao i brat i sestra. Dete koje je usvojeno ne može biti usvojeno od drugih osoba dok prethodno usvojenje ne prestane. Vanbračni partner može da usvoji usvojeno dete svog partnera. Porodični zakon starateljstvo normira kao adoptivnu smetnju. Pored svih nabrojanih uslova korisnost usvojenja za usvojenika je najvažniji uslov. Ako organ starteljstva proceni da usvojenje nije korisno za za usvojenika, do usvojenja neće doći.

U postupku usvojenja u prvom stepenu odlučuje organ starateljstva, a u drugom je nadležan ministar. Mesno nadležan je organ starteljestva prema prebivalištu, odnosno boravištu usvojenika u momentu zasnivanja usvojenja. Funkcionalna nadležnost je predviđena za službeno lice koje je prema unutrašnjim propisima organa starateljstva zaduženo za ove poslove. Ovaj postupak mogu da pokrenu organ starateljstva i roditelj. Usvojioci uz pisani zahtev za usvojenje prilažu i dokaze o svojoj podobnosti za usvojenje, a roditelji ili staratelj prilažu dokaze o podobnosti deteta za usvojenje. Nakon psihosocijalnog savetovanja roditelji daju svoju saglasnost u pisanoj formi i detetu se postavlja privremeni staralac koji će ga zastupati u postupku zasnivanja usvojenja. Ako nema opšte podobnosti usvojioca ili usvojenika to će se konstatovati u roku od 60 dana od predaje urednog zahteva i rešenjem se odbija zahtev za usvojenjem. Žalba protiv ovog rešenja može se izjaviti nadležnom ministarstvu u roku od 15 dana od prijema rešnja . Ako postoji opšta podobnost, podaci o kandidatu se za usvojioca i usvojenika se unose u Jedinstveni lični registar usvojenja. Sa liste ovog registra izbor usvojioca vrši organ starteljstva koji je izvršio procenu opšte podobnosti usvojenika. Probni smeštaj je po zakonu obavezan radi tzv. posebne konkretne podobnosti i iznosi maksimalno šest meseci. Odluku o probnom smeštaju donosi organ starteljstva koji je izabrao buduće usvojioce i o procesu prilagođavanja sastavlja službene beleške. Ako nema ove podobnosti donosi se rešenje o odbijanju zahteva. Ako su ovi uslovi ispunjeni rešenjem se zasniva usvojenje. Javnost je isključena iz ovog postupka svi podaci jesu službena tajna i pravo uvida ima dete, nakon psihosocijalnog savetovanja. Na osnovu rešenja o usvojenju organ starateljstva donosi rešenje o novom upisu rođenja deteta. Organ starateljstva ima obavezu da vodi evidenciju o usvojenoj deci.

Usvojenje može prestati samo ponišetenjem. Do poništenja može doći zbog apsolutne i relativne ništavosti. Razlozi apsolutne ništavosti postoje ako nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Paravo na podnošenje tužbe za poništaj imaju roditelj, staralac, usvojilac, usvojenik i lica koja koja imaju pravni interse za ovu tužbu i javni tužilac. Ralog relativne ništavosti jeste davanje saglasnosti određenih lica u zabludi, pod prinudom ili pretnjom. Rok za tužbu je godinu dana od prestanka prinude, odnosno saznanja zablude. Za poništenje usvojenja stvarno je nadležan osnovni sud a u drugom stepenu Apelacioni sud. Mesna nadležnost je određena prema mestu gde se nalazi organ starateljstva pred kojim je usvojenje zasnovano. Pravosnažna odluka se dostavlja organu starateljstva koji je zasnovao potpuno usvojenje, koji donosi rešenje kojim poništava ranije rešenje o novom upisu rođenja usvojenika čime se osnažuje prethodni upis u matične knjige rođenih. Nakon prestanka usvojenja organ starateljstva preduzima adekvatne mere za zaštitu deteta.