Kad je postupak za razvod braka pokrenut tužbom, a ne sporazumom stranaka, sud neće uvažiti predlog tužene da se brak razvede primenom člana 40. Porodičnog zakona.
Iz obrazloženja: Navodi žalbe da je sud propustio da održi ročište koje je navodno zakazano za 16.11.2009. godine, te da sud tuženoj nije dozvolio da se izjasni o svim bitnim pitanjima bračno imovinskog karaktera nisu osnovani, jer se iz predmeta vidi da je sud zakazano ročište za 3.11.2009. godine kome su prisustvovale parnične stranke i punomoćnik tužioca i da je na tom ročištu zaključena glavna rasprava i doneta prvostepena presuda, te da kasnije nije otvarana glavna rasprava, niti je zakazano ročište za 16.11.2009. godine kako se to pogrešno tvrdi u navodima žalbe. Takođe se iz predmeta vidi da tužena nije sporila da su bračni odnosi stranaka bitno i trajno poremećeni i da se saglasila da se njihov brak razvede. Neosnovan je navod žalbe da je sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje u pogledu postojanja zajedničke imovine, jer takav zahtev tokom postupka stranke nisu postavile, a isti se žalbom ne može postavljati. Neosnovan je navod žalbe da sud nije uvažio predlog tužene da se brak razvede primenom člana 40. Porodičnog zakona, ovo stoga što je postupak pokrenut tužbom, a ne sporazumom stranaka, te je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, a istovremeno sud nije vezan za pravni osnov na koji se stranke pozivaju.
Dakle, prvostepeni sud je na osnovu nespornih činjenica da je brak stranaka zaključen 17.08.2006. godine u M, te da su bračni odnosni ozbiljno i trajno poremećeni, pravilnom primenom materijalnog prava, doneo odluku kojim je brak stranaka razveo, te je stoga žalba tužene odbijena kao neosnovana, a ožalben presuda primenom čl. 375. ZPP-a potvrđena.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 177/10 od 2.3.2010)
