Okolnost da je brak trajao svega šest meseci ukazuje da bi prihvatanje zahteva supružnika za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.
Iz obrazloženja: Nakon sprovedenog dokaznog postupka od strane prvostepenog suda je utvrđeno da su tužilac (rođen 1926. godine) i tužena (rođena 1941. godine) dana 25.3.2009. godine zaključili brak, da iz braka nemaju zajedničke dece, da je između tužioca i tužene došlo do poremećaja bračnih odnosa, da je tužilac lošeg zdravstvenog stanja, da je tužena pre zaključenja braka sa tužiocem bila u radnom odnosu kod trećeg lica za koje je obavljala posao čišćenja poslovnog prostora, da tužena nema težih zdravstvenih tegoba pa je i dalje sposobna da obavlja istu vrstu poslova kao i pre zaključenja braka, da tužena poseduje imanje u selu Z. i to obradivu zemlju te da bi tužena s obzirom na svoje godine života, zdravstveno stanje i imovinske prilike bila u mogućnosti da ostvaruje prihode koji su potrebni za njeno izdržavanje.
Navedeno činjenično stanje utvrđeno je potpuno i pouzdano i ono logično i nedvosmisleno proizilazi iz dokaza u spisima koje je prvostepeni sud pravilno cenio u smislu člana 8 ZPP-a. Tužena u žalbi nije isticala nove činjenice niti je nudila ili predlagala nove dokaze u smislu odredbe člana 359 stav 1 ZPP-a pa stoga navodima žalbe činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda nije dovedeno u sumnju. Naime, tužena je uz žalbu priložila Ugovor o kupoprodaji na kome su potpisi ugovarača overeni od strane Opštinskog suda u Bajinoj Bašti, Ov. br. 997/2002 dana 21.6.2002) kao i rešenje Opštinskog suda u Bajinoj Bašti, Ov. br. 248/94 od 30.1.1995. godine, pri čemu nije učinila verovatnim da ove dokaze bez svoje krivice nije mogla izneti odnosno pružiti do zaključenja glavne rasprave pa stoga Apelacioni sud prilikom odlučivanja nije cenio navedene dokaze.
Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo odredbe člana 151 stav 1 i 3 Porodičnog zakona, kada je našao da zahtev tužene kojim od tužioca traži supružansko izdržavanje nije osnovan. I po nalaženju Apelacionog suda tužena, s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, nema prava na supružansko izdržavanje i tužilac nije u obavezi da doprinosi njenom izdržavanju.
Tužena je u svom iskazu navela da je pre zaključenja braka sa tužiocem 25.3.2009. godine, obavljala fizičke poslove radeći kod P.Ć. na čišćenju njegovog poslovnog prostora. Tužena je u braku sa tužiocem bila samo 6 meseci i nije pružila dokaze da je u tom periodu došlo do pogoršanja njenog zdravstvenog stanja i fizičke sposobnosti te da posle 6 meseci braka više nije u mogućnosti da obavlja poslove koje je obavljala do zaključenja braka. Tužena ima 69 godina života i s obzirom na te godine života je relativno dobrog zdravstvenog stanja (tužilja je u svom iskazu navela da povremeno boluje od kičme i da jednom nedeljno meri pritisak pošto boluje od pritiska kao i da je zbog prehlade bolela bešika) pa s obzirom na te okolnosti kao i pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 7 stav 1, 220 i 223 stav 2 ZPP nisu osnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pre činjeničnog utvrđenja da je tužena još uvek sposobna za rad trebalo da odredi izvođenje dokaza obavljanjem veštačenja od strane sudskog veštaka medicinske struke a na okolnost radne sposobnosti tužene. Tužena ni uz žalbu nije pružila dokaze koji bi doveli u sumnju zaključak prvostepenog suda da je radno sposobna da obavlja poslove koje je obavljala i pre zaključenja braka.
Apelacioni sud nalazi da su osnovani navodi žalbe da se tužena nalazi u poznim godinama života te da bi svakako za tuženu bilo komfornije, poželjnije i prihvatljivije da ima obezbeđenu mesečnu sumu izdržavanja a ne da sredstva koja su joj potrebna za izdržavanje još uvek mora da obezbeđuje svojim radom. Međutim, tužena jeste u mogućnosti da uz pojačan napor obezbedi svojim radom određena materijalna sredstva i istovremeno poseduje i imovinu čijim iskorišćavanjem takođe može da obezbedi mesečne prihode. Pored toga tužena ima i dve punoletne ćerke od kojih može tražiti pomoć u izdržavanju i koje su u obavezi da joj tu pomoć pruže shodno članu 156. stav 1. Porodičnog zakona koji propisuje da roditelj koji je nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta, srazmerno njegovim mogućnostima.
Prvostepeni sud je utvrdio prihode i imovinske prilike tužioca (ostvaruje penziju u iznosu od 16.000,00 dinara), poseduje zemlju (1,5 ha njive i 50 ari šume kao i dve kuće). Utvrdio je i da je tužilac lošeg zdravstvenog stanja a iz spisa proizilazi da tužilac nema obavezu izdržavanja prema drugim licima. S obzirom da tužilac ima 84 godine života (rođen 22.3.1926) i da je lošeg zdravstvenog stanja, Apelacioni sud nalazi, imajući u vidu i činjenicu da je brak između tužioca i tužene trajao od 25.3.2009. godine do 25.2.2010. godine kada je doneta presuda o razvodu a da je tužba za razvod od strane tužioca podneta 26.11.2009. godine, da bi obavezivanje tužioca da doprinosi izdržavanju tužene predstavljalo očiglednu nepravdu za tužioca i da bi bilo suprotno odredbi člana 151 Porodičnog zakona.
Bez uticaja su na odluku navodi žalbe da je tužilac svojim ponašanjem doveo do poremećaja bračne zajednice stranaka. Ovo iz razloga što, shodno članu 41 Porodičnog zakona, sud razvodi brak supružnika ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvariti zajednica života supružnika pri čemu ne ispituje i ne utvrđuje tzv. krivicu za razvod braka, odnosno okolnosti ko je od supružnika i koliko doprineo poremećaju bračnih odnosa i nemogućnosti ostvarivanja zajednice života a te okolnosti nisu od značaja ni prilikom odlučivanja o zahtevu za izdržavanje jer Porodični zakon u odredbi člana 151 kojom reguliše izdržavanje supružnika i propisuje ko ima pravo na izdržavanje, odnosno obavezu izdržavanja, ne uslovljava ponašanjem supružnika za vreme trajanja braka.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2. 434/10 od 14.6.2010).
